Veliki razlog za to je što se sada ogroman broj transakcija obavlja „na crno“. Eliminacija gotovine „je apsolutni prioritet za zemlje s visokom stopom neformalnosti i destabilizujućom količinom ilegalnog novca u finansijskom sistemu,“ kaže Selami Džepa, profesor ekonomskih nauka na Univerzitetu u Tirani.
Problem je u tome što ni bankarski sistem ni društvo možda nijesu spremni na takav skok.
Većina Albanaca i dalje više voli da upravlja ušteđevinom van bankarskog sistema, skrivajući novčanice i insistirajući na fizičkom kešu kad god je moguće.
Čak i u turističkim vodičima za Albaniju često se pojavljuje fraza „keš je zakon“ kao savjet posjetiocima. I dok većina velikih lanaca ili restorana prima kartice, kafići, saloni ljepote, butici, telekomi i prodavnice uglavnom ne.
U jednoj prodavnici odjeće u centru Tirane, kad je POLITICO pokušao da plati digitalnom karticom, prodavačica je zbunjeno pogledala i pitala: „keš?“
Slična scena bila je i u taksiju i u autobusu, kondukter je podsmješno ponovio, glasnije: „40 leka“.
Vlada lijevog centra želi da oslobodi Albaniju onoga što je Evropska komisija u izvještaju o zemlji za 2024. nazvala „velikom neformalnom ekonomijom“ koja sputava biznis i konkurenciju (a i smanjuje poreske prihode).
Procjene ukazuju da siva ekonomija, dio ekonomije koji se ne bilježi u zvaničnoj statistici, iznosi između 29 i 50 odsto bruto domaćeg proizvoda.
Spiro Brumbuli, generalni sekretar Udruženja albanskih banaka, rekao je za POLITICO da će vlada i institucije napraviti plan za prelazak na bezgotovinsko poslovanje, a sljedeći koraci uključuju uvođenje limita za plaćanja gotovinom, integraciju u SEPA sistem plaćanja EU do oktobra i uvođenje SEPA instant plaćanja ubrzo nakon toga.
Prevazilaženje bankarske traume
Jedan od problema je što Albanci jednostavno ne vole banke. Nedavno istraživanje koje je sprovelo Udruženje banaka Albanije pokazalo je da samo 34 odsto stanovništva ima povjerenje u njih. Svjetska banka navodi da manje od 50 odsto Albanaca ima bankovni račun.
Centralna banka Albanije tvrdi da 78 odsto „ima pristup“ bankovnom računu, što je manje od evropskog prosjeka od 96 odsto.
Nijesu svi ubijeđeni da plan ima smisla. Genc Polo, jedan od osnivača opozicione Demokratske partije i bivši potpredsjednik vlade, rekao je za POLITICO da pokušaj da se zatvori siva zona ekonomije zabranom keša djeluje „kao da ubijaš kokoške artiljerijom“. Ideju je nazvao „napadom na lične slobode legitimnih korisnika novčanica“.
Iako se slaže da su albanske banke „nespretne i skupe“, smatra da bi pametnija regulativa i veća konkurencija online platformi i kripta bile bolje rješenje nego zabrana keša. Malo nade polaže u to da bi bezgotovinsko društvo smanjilo pranje novca.
Erald Kapri, novoizabrani poslanik iz partije desnog centra Opportunity, rekao je za POLITICO da sumnja da se iza svega krije politika. „To je samo jedna od onih Raminih ideja da skrene pažnju i odvuče je od pravih problema u zemlji, kao što su korupcija ili visoki troškovi života“, rekao je.
Postkomunistička trauma
Ideju da se ide ka sve manje gotovine prate mnoge razvijene zemlje, poput Švedske, Estonije i Irske. Albanija je ipak druga priča, a skepticizam javnosti je razumljiv.
Nakon pada komunizma početkom devedesetih, banke i finansijske institucije s „investicionim kompanijama“, počele su da niču obećavajući nevjerovatno visoke kamate od čak 19 odsto na štednju.
Nekoliko firmi brzo je preraslo u više od 25, a u vrhuncu ludila, svaki šesti Albanac je uložio novac, u mnogim slučajevima, cijelu životnu ušteđevinu, u te piramidalne šeme. Prvi investitori su dobijali dobre isplate, ali one su postajale sve manje i rjeđe kako se sistem urušavao.
Do januara 1997. prve firme su počele da propadaju, što je izazvalo masovna povlačenja sredstava i dodatno ubrzalo kolaps. Do marta, zemlja je bila u haosu, a počela je i pobuna. Vojnici i policajci su napustili svoja mjesta, a mase bijesnih, osiromašenih Albanaca optužile su vladu da nije zaustavila prevare, pa čak i da je profitirala od njih.
Oko 2.000 ljudi je ubijeno u sukobima građana i vlasti, i od strane naoružanih bandi koje su opljačkale više od milion komada oružja iz državnih magacina. Ukupno, izgubljeno je oko 1,2 milijarde dolara, što je tada bilo polovina BDP-a.
Ovaj period je izazvao talase migracije, unazadio razvoj zemlje godinama i potpuno uništio povjerenje građana u banke i državu.
Skupe banke
Tokom skoro tri decenije nakon toga, banke nijesu uspjele da povrate povjerenje.
Dio problema, kaže Džepa, profesor, je što banke ne nude skoro nikakve benefite i skupe su za korišćenje. To obeshrabruje ljude da otvaraju račune i koriste kartice i digitalne transfere.
Većina „održava diskriminatorske kamatne stope“, kaže on. „Visoke za kredite i vrlo niske za štednju“. Dodaje: „Međunarodni transferi takođe nose visoke naknade, što obeshrabruje novčane doznake iz dijaspore“.
Domaće digitalne uplate između albanskih banaka imaju visoke troškove transakcije (slanje 500 eura košta i do 50 eura, prema iskustvu novinara POLITICO-a), dok i druge vrste transfera mogu biti jednako skupe.
Bankarski kursevi između leka i eura takođe su notorno nepovoljni.
I u prodavnicama, preduzetnici se bune zbog toga što moraju da plaćaju i do 3,5 odsto po transakciji za obradu kartica.
Brumbuli iz Udruženja banaka kaže da neka preduzeća čak dodatno naplaćuju kupcima koji plaćaju karticom.
Tako izbjegavaju plaćanje poreza, jer se keš transakcije često ne evidentiraju na kasi.
Guverner Centralne banke Albanije, Đent Sejko, odbio je da komentariše.
I dok je ambicija da se pređe na bezgotovinsko poslovanje do 2030. godine hrabra, uspjeh će zavisiti od uvođenja jeftine i lako dostupne digitalne infrastrukture za plaćanje, potencijalno uključujući digitalnu valutu centralne banke ili nacionalnu platformu za instant plaćanja.
Preporučeno
Iako je Centralna banka Albanije proučavala takve valute i stablecoin-ove, vrstu kriptovalute, kao moguće alate, zvanična strategija još ne postoji. Bez jasno definisanog plana za ove mehanizme, Ramina ideja rizikuje da ostane samo ambicija.
Video