Salvador Dali u knjizi o svom životu, kaže da je sa šest godina poželio da bude kuvar. Sa sedam – da je Napoleon.

Ja sa šest godina nijesam znao da postojim.

Sa sedam, još manje.

Sa petnaest, želio sam da budem komandir milicije u Ulcinju.

Sa 44, da izađem, uprkos tome što sam tada bio manijak, trafikant i siledžija (što može da potvrdi i Tea Gorjanc, njen muž i pola policije) iz zatvora.

Sa 66, želim da budem BEMAX.

Ozbiljan sam.

Tim prije, što je kod mene sve moguće. Pa, i pravno lice da budem.

RAZLOG?

Nijesam vjerovao Uboviću, a pravio sam se da mu vjerujem, kada mi je onomad kazao da kreću u akciju rušenja Vlade, mog komšije – premijera.

I krenuli su. Inicijativu prema Skupštini, shodno Poslovniku, potpisali su pored njega, još osam vozača bagera, četiri admirača i jedanaest radnika ,,na lopatu“.

Tada mi je kazao da će imati problema da izlobira kod Demokrata i Prave Crne Gore.

Čuo sam kasnije da su se Prava Crna Gora i Demokrate poprilično ustezali, te da se liberal – Pura Popović, najviše opirao.

Kod njega je, preko sporta, vezu našao, jedan od armirača, koji je bio kapiten vaterpolo kluba iz Šavnika, i time je preovladala sportska solidarnost.

Bečić i Prava su bili formalni predlagači, sakrivši sa Bošnjacima, SDP-om, SD-om, DPS-om pravog inicijatora.

I pade Vlada.

Ajde, ne poželi da budeš Bemax.

Koji i dalje, kako reče premijer u jednoj tv emisiji, rade svašta.

Šta treba više od toga, meni, svaštačini.

I nikada Vam ovo ne bih ispričao, čuvao bih tajnu, da komšija u toj tv emisiji, nije kazao, da je Bemax oburdao njegovu Vladu.