I dok javnosti nude priču o administrativnoj zavrzlami, službena zabilješka Ministarstva pokazuje da je pokušaj registracije propao jer nijesu izabrani izvršni direktor i odbor direktora. Rok je probijen, zakon je prekršen, odgovornost razvodnjena, a vakuum na terenu ostavljen da radi u korist starih interesa.

Reforma na papiru, blokada u praksi

Zakon o šumama obećavao je rez sa starim navikama. Država preuzima upravljanje šumama preko novog preduzeća u stoprocentnom vlasništvu Vlade, a koncesioni model ide u prošlost. Tako je makar zvučala politička poruka kojom je javnosti objašnjavan novi sistem. U praksi, međutim, taj sistem je već na startu zakočen, ne zbog tehnike, nego zbog najbanalnije stvari. Vlada nije uradila ono bez čega preduzeće ne može ni da se upiše u registar, a kamoli da preuzme poslove.

Rokovi nijesu bili nejasni. Izmjenama Zakona o šumama propisano je da Vlada osnuje privredno društvo za gazdovanje šumama do 30. septembra 2025. godine. U javnosti se pominjao i raniji operativni rok, 15. septembar, kao trenutak do kada je trebalo završiti registraciju da bi se ispoštovala zakonska obaveza i izbjegao vakuum na terenu. Suština je ista, obaveza je postojala, a država je nije ispunila, odnosno Vlada je prekršila zakon, a ko će i da li će za to neko da odgovara, teško je znati. 

Rokovi su istekli, obaveza je ostala

Povezani članci

Politika

JOKOVIĆEVA BORBA NA DVA FRONTA: Kako zadržati partiju i privilegije u resoru kojim rukovodi

Ekonomija

KANKARAŠ DOSTAVIO DOKAZE: Rajković manipuliše, zakon ne sprečava da koncesionari i privatnici nesmetano koriste šume

Ekonomija

,,Od drveta se ne vidi šuma” ili se od ,,šume ne vidi drvo”, KANKARAŠ I DELIĆ ZA STANDARD: Tužilaštvo će se baviti Jokovićem i Rajkovićem

Ono što je vlast pokušavala da predstavi kao administrativni problem ubrzo se raspalo pred činjenicama. U razgovoru sa izvorom iz Ministarstva poljoprivrede, jasno je objašnjeno da registraciju u Centralnom registru privrednih subjekata ne može da sprovede ministarstvo samo od sebe, niti bilo koje ovlašćeno lice ministarstva umjesto onih koji po zakonu i statutu moraju da vode društvo. Da bi se novo preduzeće registrovalo, moraju da postoje organi upravljanja, izvršni direktor i odbor direktora, a upravo izvršni direktor preduzima radnje registracije u praksi. Drugim riječima, bez imenovanih organa nema ni upisa. Bez upisa nema preduzeća. A bez preduzeća, cijeli koncept novog modela upravljanja šumama ostaje samo politička parola.

Službena zabilješka ruši izgovor o administraciji

Standard je imao uvid u službenu zabilješku Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede u kojoj predstavnik Ministarstva opisuje kako je tog dana otišao u GSV da preuzme original Statuta DOO „Crna Gora Šume“, ponio taksu za registraciju i uputio se u CRPS da završi upis. Nakon čekanja, službenica na šalteru ga je obavijestila da se društvo ne može upisati i registrovati dok se ne izaberu izvršni direktor i odbor direktora. Eksplicitno je zaključuio da je Ministarstvo svoj dio posla završilo blagovremeno i u zakonskom roku, dok su predlaganje i izbor izvršnog direktora i odbora direktora obaveza Vlade, a ne Ministarstva. Dakle, državna administracija je pokušala da „završi posao“, i dobila zvaničan odgovor da to ne može jer Vlada nije obavila imenovanja.

Ko drži ključ

Tu se ruši i najčešći narativ kojim se odgovornost razvodnjava. Zabilješka pokazuje da to nije pitanje nečije volje u ministarstvu, nego formalnog preduslova koji zavisi od Vlade. I upravo tu nastaje politički problem. Ako je Vlada bila svjesna da bez organa nema registracije, zašto organe nije imenovala? Zašto se ide u osnivanje na papiru, a onda se mjesecima ne završava jedini potez koji taj papir pretvara u realno društvo sposobno da radi?

U tom kontekstu dodatnu težinu dobija ono na šta ukazuje vaš izvor. Priča o odlaganjima i novim rokovima u Skupštini, uz izostanak ozbiljnog objašnjenja šta će se suštinski promijeniti za tih nekoliko mjeseci da bi registracija odjednom postala moguća. Skupština je već raspravljala o pomjeranjima primjene, a poslanik Miloš Pižurica javno je problematizovao smisao odlaganja i tražio odgovor ko je odgovoran što preduzeće nije formirano. U istoj ravni je i politički osjetljivo i indikativno činjenica da je predlagač odlaganja iz redova PES-a, što tjera na sumnju o interesnoj pozadini. Sumnju koju treba tretirati oprezno dok se ne potkrijepi dokazima, ali koju nije moguće ignorisati kada se posmatra ukupna slika. Zakon traži prekid sa koncesijama, rokovi se pomjeraju, preduzeće se ne registruje, a teren ostaje u vakuumu.

Kome odgovara da preduzeća nema

A vakuum u šumarstvu nikad nije neutralan. On uvijek radi u korist onih koji su godinama profitirali od starog modela, koncesionara i mreže interesa oko njih. Dok nema preduzeća i dok nema odgovornog lica koje bi operativno preuzelo obaveze, stvara se prostor za improvizacije, privremena rješenja, produžavanja i prebacivanje odgovornosti. Logika kaže da je krajnji cilj šumarskog lobija da se zakon proglasi neupotrebljivim, ili da se, ako preduzeće ipak bude osnovano, učini sve da se ono predstavi kao nesposobno, kako bi se na kraju moglo reći, „evo, ne ide“, pa vratiti koncesije kao spas. To je klasičan obrazac, prvo opstrukcija, zatim kontrolisani haos, onda dokaz da rješenje ne funkcioniše, i na kraju povratak na staro pod izgovorom pragmatizma.

U ovoj priči, međutim, najteži dio nije ni insinuacija o lobiju, ni politička prepucavanja, nego dokumentovana činjenica da država nije uradila elementarni korak koji sama mora da uradi. Službena zabilješka  Ministarstva jasno locira tačku blokade. Bez organa koje bira Vlada nema registracije. Bez registracije nema preduzeća. Bez preduzeća nema primjene zakona u dijelu koji je najavljivan kao istorijska promjena. I zato se ovdje ne može govoriti samo o neozbiljnosti, već o odgovornosti. Jer kad vlast propusti rok koji je sama sebi propisala, pa onda ne obezbijedi ni minimum uslova da se obaveza ispuni, pitanje više nije ko je kriv u tehničkom smislu, nego ko dobija na odugovlačenju.